Lična mitologija
Radomir D. Mitrić: Šum Panonskog mora, Mono i Manjana, Beograd, 2012.
Neobični ili na bilo koji način inovativni žanrovi koji pomeraju ustaljene granice savremene književnosti su uvek dobrodošli. Sve što nije "samo" roman ili poezija ili esej razbija kalup i donosi nešto novo, razigrano i svakako pohvalno u vremenu kada se čitalac sve teže može iznenaditi. Ukoliko takva dela dolaze od mladih autora, uživanje ume i da uliva nadu u budući kvalitet tih glasova. Jedno od takvih "hibridnih" dela je i Šum Panonskog mora Radomira D. Mitrića.
Kako je do sada poznat isključivo kao pesnik, žanrovsko određenje ovog dela kao lirskog romana (od strane izdavača) ili romana-mozaika (od strane samog autora) može da iznenadi one koji su navikli da Mitrića čitaju u stihovima. Njegovo delo sadrži pet zbirki objavljenih od 2004. do 2010. godine kod banjalučkih, sarajevskih i beogradskih izdavača, a već je prva, Nostalgija za punoćom, ovenčana prestižnom Brankovom nagradom što mu je omogućilo prostor za dalji razvoj i međunarodni plasman. Ovo, njegovo prvo prozno, vrlo ispovedno i autobiografsko izdanje, je nagrađeno na konkursu Poziv na putovanje. Motiv vodenog prostranstva, Mediterana i Panonije su prisutni i neizostavni u svim Mitrićevim poetskim zbirkama, ne samo u naslovima pesama i ciklusa (na primer: "Dis. Okean pesma" u Nostalgija za punoćom, "Ostrvo, kula, svetionik" i "Nereide, šum mora" u Unutrašnji Vavilon ili "Šum Panonskog mora" u Mornarski tango), već i u tematsko-motivskim vezama koje intertekstualno međusobno formiraju. Autorov stav ka moru i, naročito, Mediteranu, se u ovom delu čita u fragmentu "Mediterraneo" koji je zapravo dorađen deo naslova "Mediteransko more, priča bez kraja" iz prozno-poetskog izdanja Summer Quartet and Story about Mediterranean / Letnji kvartet i priča o Mediteranu (2008). On odmah iznosi da, kada bi morao da se identifikuje sa nekom rečju, to bi bila reč "Mediteran", i da je stoga on pravi Mediteranac, što je njegova iskonska odrednica. Potom se detaljno opisuje kako se dolazi do ove definicije: autor upoznaje odlike tog vodenog predela kao dečak (u enciklopedijama i majčinom goblenu sa prizorom mora i galije), o njemu sluša u očevim pričama, a njegova naklonjenost kulminira posetom Kritu kada je najličnije osetio vezu sa tim prostranstvom. On navodi da je Mediteran kolevka sveta, axis mundi, suštinski imenitelj, verovatno mesto rođenja prvog čoveka i prve reči, izvor svetskih kultura i prostor gde su izmišljene prve bajke, ispričane prve priče i, sveobuhvatno, simbol "najvećeg uspona ljudske misli". To je priča o istoriji sveta koju je njemu prenosio otac, i zanosom iskusnog pisca zainteresovao sina za dalje istraživanje i otkrivanje tajni ovog prostora, što na kraju dovodi Mitrića da prizna da on pokušava da taj zanos prenese u sva svoja dela o mediteranskoj ćudi: "Sve što sam ikada napisao i što ću ikada napisati bilo je i biće sećanje na te arhetipske priče, osluškivanje onoga što mi govore priroda i ljudi mediteranskih krajeva, ili, pak, kakav muzej, luka, lađa, maslinjak ili vinova loza".
Mediteran je, po njemu, krovni pojam, ali i priča o njegovom životu u kojem se lik tog mora spaja sa Panonskim: šum južnog vetra i mora su bili njegovi prvi pravi prijatelji u detinjstvu kojima se ispovedao, a Panonsko more je tako sezalo do njega, budilo mornara u njegovoj krvi i navodilo ga na sanjarenja o odisejskom putovanju. Topos velike vode je za njega zapravo beg iz palanačkog miljea, Bosne, Balkana i prostora "između Orijenta i Disa" uz koji ga veže osećaj nepripadanja. On sebe postavlja u dno nekadašnjeg Panonskog mora za kojim žudi kao moreplovac bez lađe, ali i ka kojem teži kao idealu koji bi mogao da pomogne njegovo ostvarivanje kao osobe. Pisci neretko hrle ka moru - posebno oni koji su fizički daleko od njega (i more više nije njihovo) - u nadi da će u njegovim dubinama pronaći sebe i ono nesvesno za čim tragaju. I Mitrić je takav; svestan da svet više nije učvršćen, on se okreće poetici putovanja i sanja o burnim i nesigurnim, ali slobodnim, nepreglednim i spokojnim daljinama. Nostalgičan za punoćom, u želji da se ostvari kao mornar, lutalica, neko kome treba mir, intima i osama da bi uronio u sebe, i, naposletku, kao Odisej, on traga za vodom, a ona je u njegovom ličnom pogledu na svet ključni element (nad)narativa kojim opisuje svoju stvarnost. O Mediteranu je slušao u detinjstvu, šum i obale Panonskog mora je osetio u svom kraju (jezero u njemu je video kao dalekog potomka ove velike vode) i od onda stalno traži sebe i ostvaruje se negde između, kao moreplovac mora koje ne postoji i kojem hrli. Ovaj motiv je prisutan i u nekoliko drugih primera novije srpske književnosti, ukazujući na potrebu ovdašnjih pisaca ka ostvarenju te vrste.
Najočigledniji element dela Šum Panonskog mora je njegova fragmentarnost: on je, naime, podeljen u kratke celine epizodnog karaktera koje se principom mozaika sklapaju u celinu. Ovi fragmenti nisu odjek namerno nezavršenog dela koje nudi mogućnost da se beskrajno nastavi, već se Mitrić nastavlja na Borhesovu ideju o "raspadanju" romana danas, i kaže da su ostali samo "fragmenti koje pažljivo oko čitača sakuplja u moguću celinu". Pišući o svom životu u delovima retko kad dužim od šest ili sedam stranica, on gradi intimnu ispovest od rođenja, perioda pre, tokom i posle rata, između Jajca, Banja Luke i mnogih putovanja, do Sevilje gde počinje ispisivanje ovog dela. Iako sebe ne imenuje eksplicitno, čitaoci mogu zaključiti da su on i narator ista osoba jer im se podudaraju godine rođenja (1981 - iako sebe, pomalo zbunjujuće, određuje kao "sredovečnu" osobu), prebivališta, tragovi o do sada napisanim delima, autopoetički zapisi, a autor svoje ime opisuje kao staroslovensko koje deli sa jednim bugarskim gradom. Uz to, Mitrić navodi da piše "intimnu autobiografiju mojih misli", te umanjuje sumnju u to da li je on zaista i junak ove detaljne rekapitulacije dotadašnjeg života. Stalno se vraćajući u prošlost i ličnu i kolektivnu istoriju porodice i nacije, on gradi priču na dva nivoa, tj. u sadašnjem i prošlom vremenu; ove dve paralele se prepliću, dopunjuju i tvore celinu. Pisac formalno ne razdvaja vremena pripovedanja, ali ih lako i smisleno povezuje, čak i kada hronološki napredak izostaje. Naracija je, jasno, skokovita i izdeljena na epizode, a svaki od fragmenta (ima ih, indikativno, pedeset i jedan), čak i oni koji se mogu individualno čitati i razumeti izvučeni iz konteksta, traži ostale da bi formirali celinu. Forma romana-mozaika je poslednjih decenija sve češća, na šta utiče (post)postmoderno stanje sveta koji se raspada na fragmente, ali i činjenica da je autorima lakše da pišu, a čitaocima da čitaju, kraće zasebne prozne jedinice. Kod Mitrića se, međutim, stiče utisak da ova fragmentarnost nije slučajna, već da proizilazi iz stanja podeljene svesti šokirane ratom i posleratnim stresom koji ga tera na beg na more i čini da se identifikuje za Ivanom Bezdomnim: "fragmenti (će), nadam se, poetikom mozaika, sklopiti priču o meni, u konačnosti celine ove knjige, koja je sve ono što sam ja, od postanka do današnjeg dana". Svako malo se, a posebno u sedam delova označenih imenima "U infernu rata, prozna kajdanka" i rednim brojevima, on najintimnije vraća u danteovski inferno, od naznaka sukoba, preko njihovih uverljivih opisa, do snalaženja i izbeglištva u prvim danima mira. Junak gubi brata i to ga obeležava za ceo život: iskrena bratska ljubav i tuga nakon smrti su najupečatljiviji, najintimniji i najpotresniji delovi ovog romana, ali i ono šta ga prati godinama kasnije i javlja se u njegovoj poeziji. Preživevši rat kao dečak, on ostaje pogođen i obeležen tim činom, čime podseća na pisce nakon Prvog svetskog rata, ponajviše Miloša Crnjanskog. Mitrić opisuje svoj doživljaj sukoba i raspada sveta tokom i nakon njega, te "pozajmljuje" sumatraističku ideju, podražava je, ali i nadograđuje individualnim - "Nekako sam u ratu naučio da pišem iz sopstvenog iskustva". Rat je za njega nešto strašno, razarujuće, prokleto i presudno, i na njega ima isti utisak kao na, sa jedne strane, autore međuratne književnosti, te, sa druge, na savremene bosanskohercegovačke pisce mlađe generacije.
Međutim, ono što na trenutke kvari utisak čitanja je pripovedačevo postavljanje sebe na pijedestal: da, ovo jeste njegova priča i priča o njemu, ali nije neophodno potencirati svoju moć predosećanja svake nesreće i komentarisati kako je on u detinjstvu bio uzorno dete koje se okretalo ozbiljnim knjigama i muzici (čak i tokom druženja sa vršnjacima), kako nije plakao pri otvorenom ubodu u nogu koji mu je otvorio meso do kosti i kidao tetive, kako je spasao porodicu u kolima probudivši se u trenutku kad je njegov otac zadremao za volanom, kako je iz puške pucao uspešnije i preciznije od oca i brata-vojnika, kako je uvek imao milost za one na čiju je sreću mogao uticati ili kako sebe poredi sa Remboom, Filoktetom i Odisejem. Ovi detalji ne pospešuju celokupan osećaj čitanja, a nisu ni uvek bitni za razvoj radnje, pa jednostavno smetaju. Svojim predosećanjem ratnih stradanja, nesreća i pojedinačkih smrti i ranjavanja članova porodice i bliskih osobe svoje okoline, narator izražava svoju posebnost i naginje ka fantastičkim elementima svoje pripovesti, čime, što je pozitivno, proširuje njeno žanrovsko određenje, ali ipak i dovodi u pitanje svoju objektivnost - ukoliko se objektivnost uopšte može tražiti u ovakvom ispovednom delu - i baca sumnju na pouzdanost kojom pristupa tekstu.
Autopoetičke odrednice provejavaju celim romanom dok autor opisuje svoj proces pisanja, ono što ga nagoni na rad, kako mu se stvaralaštvo oblikuje i na koje načine menja njegov odnos prema svetu i stvarnosti. Tim ispovednim pasažima čitalac upoznaje stvaralački proces pisca, kako u počecima rada (na marginama tuđih knjiga, obično u jesen - na šta aludira i pesma "Iluminisanje atmosfere", uvodna zbirke Mornarski tango: "a od godišnjih doba najbolja bi bila jesen, / jer je ona zapravo i iznjedrila poeziju"), tako i danas (tokom i nakon koncerata klasične muzike gde nastaju sižei kasnijih dela, uz muziku i duvan, tokom noći), otkriva da je pisanje za njega ispovest i dijalog sa samim sobom, da ga je na to nagnao arhetipalni poziv i potreba za ostvarivanjem osećaja pripadnosti ("Čitavog svog života ja sam nanovo pokušavao ostvariti taj osećaj pripadnosti, gotovo sakralna, tom momentu mog prvog u-čitavanja, ulaska u svet knjiga, ali taj svet za mene beše izgubljen. Njega sam se sa setom sećao, i nostalgisao posle za njim."), te da je ovo delo započeo nakon odluke da savlada posleratni strah od pričanja svoje ispovesti i osećajući potrebu da "sem pesničkih, svetu zaveštam i prozno delo". Autor takođe ističe uticaj rata i gubitka, da stvara da bi odagnao stvarnost, i priznaje da se pisati može samo u obrisima i "jedino duboko svestan blizine smrti". Naposletku, on u ovom "antiromanu, koji se još dvoumim kako završiti" konstantno pominje autore čiji uticaj ga je oblikovao, a među kojima su Borhes (fragmentarizam, i posebno pesma "Himna" kojoj duguje kredo svog pisanja), Crnjanski (pesma "Dosezanje Sumatre", epiloška iz zbirke Unutrašnji Vavilon, i ovde služi kao moto), Kiš (nije slučajno što i on živi u mansardi i deli odnos tog pisca prema sopstvenim knjigama), i drugi. On se snažno oslanja na mitološki i religijski predložak, opisuje, između ostalih, Lilit, Lucifera, Odiseja, Narcisa, Parisa, sebe poredi sa nekima od njih i piše između svoje prirode i mita, time stvarajući ono što naziva "ličnom mitologijom".
Šum Panonskog mora je, i pored navedenih mana i nekoliko možda nepotrebnih poglavlja koja ne izgledaju relevantno u kontekstu ostatka dela, kvalitetan rukopis koji adekvatno ističe buduće prozne pretenzije Radomira D. Mitrića.
Dragan Babić
Izvornik; Zlatna greda 145-146
